Овај рад истражује језик и представљање тоталитарних система у роману Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша. Анализом књижевних техника и језичких промена у делу, указу- јемо на то како Киш кроз свој „нови” језик разобличава тота- литарне системе као што су стаљинизам и нацизам. Рад пока- зује како се језик користи као средство отпора, али и као алат за приказивање механизама власти, репресије и жртвовања у систему тоталитаризма. Посебна пажња посвећује се техни- кама попут коришћења метафора, игре речима али и директних оптужби, које појачавају антитоталитаристичку поруку и ства- рају савремени језички репертоар који дочарава ужасе и после- дице тоталитарних режима.
У раду се разматра легитимност стварања интерпретативних екстензија Гробнице за Бориса Давидовича у књижевну и културну историју, које се разликују од полемичког читања извора у визури Драгана М. Јеремића и пост-филолошке реконструкције текстуално несвесног Кишове књиге из пера Драгана Бошко- вића. Кишовa прича „Механички лавови”, поготово поглавља „Прошлост”, „Циркус у божјој кући” и „Објашњење циркуса”, која успостављају интертекстуални дијалог са историјом руске умет- ности Луја Реоа, навешће нас да преиспитамо хоризонт радикалне контингенције или радикалне слободе интерпретације. Пошавши од монографије Луја Реоа, која је надахнула Киша, требало би осмислити начин филолошког истраживања Гробнице за Бориса Давидовича, који би узео у обзир оригиналне изворе Летописца Нестора, Дјетмара од Мерзебурга, Адама из Бремена, Госпара од Боплана, Константина Порфирогенита и других.
Анализа Гробнице за Бориса Давидовича у оквиру овог истра- живања полази од методологије метеопоетског читања, а која се односи на препознавање улоге метеоролошких, овде зимских, литерарних знакова у контексту грађења поетике дела. С обзиром на то да се у развоју модернистичког романописања, особито код Андрића, представа зиме издвојила као специфичан књижевни простор за кодирање епистемолошких, онтолошких, идеолошких знакова епохе, пратићемо како се у овом Кишовом делу статус зимске парадигме задржава, но, сада, а у складу са епохалним померањима, семантички и симболички шири, како би на поме- рања и указао. Стога, истраживање ће настојати да покаже раскривање зимског поетичког кода у моментима њеног оприсут- њења у одсуству (у домену метатекстуалности и почетка текста) и укидања у оприсутњењу (у домену текстуалности, прецизније, на рубовима текста). Ту ће се, у метеопоетици романа, препознати поетика Кишовог дискурса, а посредством увиђања да се зима, када се у тексту објављује, увек препознаје као чинилац специ- фичног тројединства зима-смрт-логор.
Питање да ли се, како и шта може мислити о сивој боји, подстакнуто студијом Петера Слотердијка о теорији боја (пре свега о сивој), послужило је као полазиште у истраживању вред- ности које обликују климатски оквир фикционог света Гробнице за Бориса Давидовича Данила Киша. Осврт на роман Башта, пепео омогућио нам је да уочимо како сива боја има важну атмо- сферичку и симболичку функцију у Кишовој нарацији. У Гроб- ници смо издвојили нека карактеристично сива обележја, попут застава, кућа, очију, метала (гвожђа, челика) и камена. Посма- трали смо их не само у њиховој симболичкој функцији, већ и у значењу које имају за Кишову поетику. Будући да се сива боја најчешће препознаје кроз свој отпор процесима стабилизације и симболичког позиционирања, указали смо на различите коно- тативне перспективе употребе сиве у Кишовој књизи. Проми- шљање сумње као конструктивне компоненте Кишове поетике створило је оквир у којем смо настојали да покажемо целину те поетике као израз сивог сликарства.
У предложеном раду испитују се различите представе хришћанских свештеника у роману Гробница за Бориса Давидо- вича Данила Киша, које се крећу од репресивних („Пси и књи”), преко лажних свештеника („Крмача која прождире свој окот”), корумпираних партијских сарадника („Гробница за Бориса Дави- довича”), до оних над којима је репресија већ извршена („Меха- нички лавови”). Свештенство је, услед различитих тоталитар- но-идеолошких поступака, како спољашњих тако и унутрашњих, десакрализовано, свештене радње бивају сведене на фолклор и ритуал, литургија замењена позоришном представом, а Стаљин, означен као ’Отац Народа’, супституција божанске фигуре. На самом крају рада кратко се проговара о двама различитим засни- вањима Бога – метафизичком и апокалиптичном, и указује да се апокалиптичним Богом, какав је Христос, не може манупилисати и њега, стога, нема у тоталитарним режимима. Такви режими, показао је Киш, не могу имати ни свештенике.
Посветићемо пажњу Кишовој Гробници за Бориса Давидо- вича као не само „посмртној почасти”, као кенотафу, него и као „кенотафу” дотадашњим литерарним поетикама. Слободно ћемо тврдити да и Пешчаник и Гробница за Бориса Давидовича „некролошки” резимирају и (српски) модернизам, и просвеће- ност, и хуманизам, и историју (модернистичких) поетика и експе- римената, као и целокупну модернистичку књижевну етику и естетику. Кишов кенотаф „сахрањује” и „искупљује” и Хамлета и Пруста, и Леополда Блума и Борхеса, и Кеноа и Пенжеа, као и Проклету авлију, Прољећа Ивана Галеба и Другу књигу Сеоба, а тако отвара простор за оно што ће после Киша доћи: Хазарски речник и сви ми до данас. Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша „искупљује” модернитет, искупљује књижевност, и то усред поодмакле модернистичке зиме као годишњег доба касног модер- нитета. И зато је ова књига много више од утехе. А о тој непо- новљивој и далекосежној утехи у паклено хладној зими (српског) модернитета и (репресивног политичког) тоталитета Кишове Гробнице заправо ће бити реч.
У раду се анализира Кишова Гробница за Бориса Давидовича кроз поетику замки, што се односи како на саме приче Кишовог романа тако и на романескну поетику и аутопоетику као поетику замке. Будући да се роман отвара причом („Нож са дршком од ружиног дрвета”) о замкама а да се завршава Дармолатовљевим хватањем у замку коме писац, као објављено, аутобиографско Ја, не жели или не сме да присуствује, сматрамо да је поетика замке, као добро темпираног, прецизно намештеног механизма, који остаје сакривен, изненађује и шокира онога који се у замку хвата, послужила Кишу као идеална метафора да путем ње оствари фабу- ларну и сижејну комплексност, замршеност, заплетеност свих седам прича Гробнице и да на исти начин и уз помоћ исте метафоре исцрта епохални, онтолошки, друштвенополитички и метапое- тички профил свога романа. Циљ рада је стога да покаже битност и релевантност коју ова метафора и облици и начини њене реализа- ције имају за разумевање Гробнице за Бориса Давидовича.
Интертекстуална истраживања Гробнице за Бориса Давидо- вича Данила Киша била су повод како нападу за плагијаризам тако и оправдању његовог приповедачког поступка који се базира на истраживању докумената. Циљ овог рада је да укаже на још једну од тих интертекстуалних веза којом се расветљава Кишов опис злочина и убистава. Тема зла, једна од интегративних у овој књизи прича/роману, Кишу је позната из роматичарско-модер- нистичке перспективе Малдорорових певања која је превео 1964. године, а сада приступа њеној обради из позномодернистичке односно протопостмодернистичке перспективе описујући функ- ционисање тоталитарних режима.
У овом раду бавимо се паралелама између биографија Бориса Давидовича Новског, јунака Гробнице за Бориса Давидовича Данила Киша, и Бориса Антоненка Давидовича (1899‒1984), познатог украјинског писца и лингвиста, затвореника Стаљи- нових логора. У приповеци „Пси и књиге” аутор Гробнице је описао чудесни сусрет фикције и историје – случајно пронађено сведочанство постојања Баруха Давида Нојмана чији је живот изгледао као „старија верзија” живота Кишовог лика. Постојање у историји Украјине познате личности скоро истог имена – Бориса Антоненка Давидовича, савременика Кишовог Бориса Дави- довича, видимо као још једну потврду утемељености Кишове поетике, представљене у тој књизи. У раду се спомиње још један пример кишовског огледања историје у књижевности – Седам поглавља једне заједничке повести Наде Душанић – још једна Гробница за Бор,иса Давидовича, овај пут – на женски начин.
Овај рад је поетички сажетак мојих истраживања о нове- листичком циклусу Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша. Акценат је на вриједностима и значењима које новеле једна из друге индукују у контексту циклуса. Ово је мали прилог поетици циклуса.
Питање тоталитаризма једно је од кључних феномена дваде- сетог века. Појава тоталитарних система – како у виду нацизма и фашизма тако и у виду стаљинизма и совјетског комунизма – обележила је историју модерног човека и оставила дубоке ожиљке у колективној свести. Њихова бруталност, системска репресија и способност да индивидуу сведу на пуки инстру- мент идеологије инспирисали су и многе писце да промишљају о границама слободе, насиља и истине. Данило Киш је, у збирци приповедака Гробница за Бориса Давидовича (1976), на књижев- но-историјски начин обрадио судбине појединаца у ковитлацу револуционарне идеологије и државног апарата, при чему се фокусирао на совјетски стаљинистички систем, али је истовре- мено отворио шире питање природе тоталитарног механизма, односно паралелу са нацистичким системом. Циљ овог рада је прикаже како Киш оспорава тоталитаризам у Гробници за Бориса Давидовича, а посебна пажња биће посвећена томе како Киш, обликован сопственом траумом, сагледава стаљинизам и тота- литаризам кроз оптику Холокауста и заправо пореди совјетски тоталитаризам с нацистичким моделом, јер оба система, упркос идеолошким разликама, показују дубоке структурне и методо- лошке сличности. На тај начин, Кишова књига добија универ- зални значај и постаје сведочанство о механизму насиља који надилази конкретан историјски контекст. Осврнућемо се и на питање Средње Европе као колевке модерног терора и метафоре концентрационих логора/система. У раду ћемо се ослонити на концепте постмеморије који је поставила Меријен Хирш и мулти- дирекционалног сећања Мајкла Ротберга.
Док је током 1973. године живео у Страсбоургу и обављао дужност лектора за српски језик, Данило Киш сусрео се са лите- ратуром која је говорила о стаљинистичким злочинима. Сазнања која је у њему пробудила књига Карла Штајнера 7000 дана у Сибиру и друге књиге формиралa су јединствен стваралачки процес у историји јужнословенских књижевности. Чињеница да је Гробница за Бориса Давидвича зачета најпре из етичких, а потом из естетичких мотива, пренела се и на раван композиције и стила писања прича у овој књизи. Писац отуд у свом наративу рачуна на речи које су написане, као и на лакуне које су наслућене, те на многим местима очекује саучесништво читалаца у етичком ставу према злочинима стаљинизма. Како то изгледа спуштено на основне партикуле књижевног дела: речи, редослед речи у рече- ници, композицију сложене реченице, а како се шири на опис и моралистичке закључке.
У овом раду истражујемо сложен однос између историје и фикције у причи ,,Гробница за Бориса Давидовича” Данила Киша, с посебним освртом на начине на које се историјска чиње- ница трансформише у симболички и етички наративни чин. Полазећи од теоријских поставки Линде Хачион, Пола Рикера, Брајана Мекхејла и Лубомира Долежела, у раду се показује да Кишова проза функционише као пример постмодерне историо- графске метафикције, која истовремено користи и преиспитује документарне и историјске стратегије приповедања. Анализа показује да у Кишовом тексту документ не представља доказ истине, већ средство њене проблематизације, као и да је „исти- нитост фикције” заснована на етичкој доследности и унутрашњој логичности фикционалног света. Кишова употреба историјских реалема, фуснота, архивских материјала и стварних личности не служи верификацији прошлости, већ грађењу новог облика памћења у којем се преплићу историја, књижевност и морална свест. У том смислу, књига прича Гробница за Бориса Давидовича превазилази границе жанра и постаје простор етичке рефлексије о могућности представљања истине у времену идеолошких мани- пулација и заборава.
Il presente saggio analizza l’uso del nesso di clitici vi ci correlato ad un unico referente. Questo uso non appare limitato al registro colloquiale e compare anche nella lingua letteraria. Il fenomeno è dovuto alla lessicalizzazione del clitico ci in verbi di alta frequenza e all’estensione di questo processo a verbi che non lessicalizzazano ci, stando ai dizionari consultati. Nel primo caso il costituente locativo (o altro) deve essere espresso con un secondo clitico (vi), effettivamente correlato ad un elemento presente nel contesto o inferito dalla semantica dell’enunciato; nel secondo caso ci non è lessicalizzato e va di conseguenza correlato con l’unico costituente (locativo o altro) presente nel contesto, rendendo superflua la compresenza di vi. L’uso pleonastico di vi accanto a ci va osservato anche come espediente per elevare il registro espressivo dell’enunciato. L’uso pleonastico del nesso vi ci può passare inosservato in sede di analisi sintattica in virtù dell’esistenza di contesti in cui essi pronominalizzano due costituenti effettivamente presenti nel contesto. Ne consegue che l’analisi linguistica di vi ci richiede una considerazione attenta sia del contesto che delle proprietà sintattiche del verbo. Il saggio si articola in una sezione introduttiva dedicata ai clitici e in una sezione in cui vengono presentati la lessicalizzazione del clitico ci, gli usi propri e gli usi pleonastici del nesso vi ci, con esempi tratti da Internet, da opere letterarie contemporanee e dai corpora CORIS/CODIS e SerbItaCor3.
The paper focuses on the discourse of lesbian love in the novel Since I Bought a Swan by Tanja Stupar Trifunović. The indicated discourse is a cohesive agent of formative narrative lines. The author has directed research attention towards the narrative procedures through which the experience of love is articulated. Two narrative complexes cooperating with the concept of love that develops can be distinguished: second-person narration and chronotopization. The chronotope of love, defined as a queer chronotope, with the accompanying explication of this definition based on the queer and feminist reflection of theorists Carla Freccero and Katrin Malabou, also represents the most subversive interventions into patriarchal politics of love and an alternative imagining of female erotic enjoyment and intimacy.
