Roman jednog romana Ervina Šinka tumačit će se kao autobiografski i metafikcionalni tekst i svjedočanstvo povijesnih zbivanja – bijeg od fašizma i iskustvo staljinizma u Moskvi 1935–1937. godine. Postavit će se pitanje o žanrovskim granicama i nužnosti hibridizacije romana kao žanra za opisivanje individualnih iskustava ljevičarskoga apatrida i emigranta isprepletenih s kolektivnim povijesnim zbivanjima. U analizi će se raspraviti eksplicitno formulirani zahtjev za učinkom teksta u osloncu na tipologiju narativnih tekstova Matíasa Martíneza i njegovu podjelu na kauzalne i konfigurativne pripovjedne tekstove.
У чланку је описано како је власт у Србији, у оквиру напада на Меморандум САНУ, покушала почетком 1987. да објављивањем у Политици веома увредљивог текста „Војко и Савле” дискредитује генерала Гојка Николиша, једног од академика који су бранили Меморандум и како је тај текст искоришћен у каснијем обрачуну унутар руководства Савеза комуниста Србије после Осме седнице ЦК СКС.
Сценарио за филм Срђана Драгојевића Лепа села лепо горе био је инспирисан ратним догађајима који су се одиграли у септембру 1992. године на путу између Вишеграда и Рудог. Припадници Војске Републике Српске, који су се тада склонили у тунел Бродар, били су током наредних дана под сталним нападима 1. вишеградске бригаде Армије Републике Босне и Херцеговине. Иако инспирисана овим догађајем, радња Драгојевићевог филма се разликује у много чему, због чега данас постоји велики јаз између популарности овог остварења и знања о ономе што се заиста догодило. Због тога ћемо у овом раду покушати да реконструишемо наведена дешавања код тунела Бродар, њихове узроке и последице. Такође, у раду ћемо анализирати и контекст у ком је филм настао, као и његов значај. Рад се заснива на необјављеним изворима који се чувају у дигиталној архиви Међународног кривичног суда за бившу Југославију, на сведочанствима савременика и релевантној научној литератури.
У овом раду анализирају се сличности и разлике у политичким и интелектуалним биографијама Ервина Шинка и Манеса Шпербера, двојице космополитских аутора, чији је рад дубоко прожет формативним везама с међународним радничким покретом. Повезница између ова два аутора је чињеница да су обојица писци историјских романа, који поетизују фундаменталне политичке изазове радничког покрета свога доба и узимају и конкретне историјске личности и догађаје као предложак – Ервин Шинко то чини у Оптимистима: роману једне револуције, а Манес Шпербер у трилогији Као суза у океану. Циљ рада је да истражи сличности и разлике у начину на који Шинко и Шпербер фикционализују властито искуство радничког покрета, ратова и револуција.
У овом раду анализира се обликовање (средњо)европског светоназора у збиркама есеја Сабласт кружи Европом Ервина Шинка (Ervin Sinkó) и Средња Европа ‒ мит или стварност и други есеји Мила Дора као одговор на симултани утицај наслеђа (пост)империјалне прошлости, интернационалистичке идеологије комунистичког покрета и хуманистичког опредељења, који представљају битна биографска обележја и упоришта политичке и друштвене рефлексије код оба аутора, премда с јасним разликама у позиционирању сваке од ових значајки унутар њихових вредносно-поетичких хијерархија. Циљ рада је да испита како се преклапање личног и политичког плана у генерацијски обележеним искуствима егзила и емиграције очитује у политизацији и поетизацији наслеђа европског хуманизма.
